Mediji u Srbiji prenijeli su intervju sa bh. olimpijcem Aleksandrom Đurićem. Đurić je bio dio olimpijske ekipe naše zemlje na OI u Barceloni 1992. godine, a otac koji je bio pripadnik tadašnje vojske Republike Srpske odrekao ga se jer je nastupio pod zastavom sa ljiljanima.
On se takmičio u kajaku jednosjedu na 1.500 metara i nakon što je završio kao sedmi u svojoj kvalifikacionoj grupi, u repersažu je bio peti i završio je takmičenje.
“Ja sam razmišljao o tom pozivu jer je Bosna i Hercegovina tek postala država. Brat i otac su mi u vojsci Republike Srpske, bore se protiv te zastave, šta ću, kako ću… Ja sam odrastao u familiji gdje ni otac ni majka nisu pričali o tome ko je šta, da li je Musliman, Hrvat… Ma, u stvari, najbolji prijatelji su mi bili muslimani“, rekao je Aleksandar Đurić.
“Prihvatio sam to. Ne da bi mi gu..ca videla Olimpijske igre, nego sam stvarno uvijek trenirao za te Olimpijske igre. Mislim da sam zaslužio da budem olimpijac jer sam prije toga bio na svjetskim prvenstvima i dao sam sve od sebe kao dijete u kanuingu.”
Kada je došao poziv od novouspostavljenog Olimpijskog komiteta Bosne i Hercegovine, nije bilo lako odlučiti se. U ratu koji je bjesnio na prostoru BiH otac i brat su bili dio vojske koja se borila protiv te države.
“Ja sam imao veći pritisak od oca. Od brata i majke ne, ali od oca sam imao veliki pritisak da ne idem. Imao sam problema u Doboju, pošto su me svi znali. Ja sam poslije Olimpijskih igara dobijao prijetnje od nekih prijatelja da će me ubiti, dobijao sam takve pozive. Neki mi i dan-danas zamjeraju zbog toga. Otac mi je zamjerio. Od tog dana kada sam otišao na OI nismo pričali sve do kraja, do dana poslije osam godina kada sam došao u Bosnu da ga vidim, jer je on umirao od raka. Popričali smo to veče i umro je. Živeo sam u tim godinama da od svog oca nisam čuo glas. Rekao je mom bratu da nisam više njegov sin. Platio sam veliku cijenu za te Olimpijske igre“, zaključio je Đurić.
Kada je počeo rat, zapravo je sport je spasio Đurića da ne mora da ide i da puca po nekadašnjim sugrađanima. Ipak, poslije nekog vremena je poslat ni manje ni više nego u Vukovar! “Ja sam bio sportista, pa sam mogao da biram da li ću da budem ronilac ili da idem u oficirsku školu. Zaglavio sam u toj Bileći u oficirskoj školi, a poslije sam bio u specijalnim jedinicama u Pančevu. Vojsku nikad nisam vidio kao neki problem, a teški utisci su mi ostali posle toga, taj Vukovar i taj jadni narod tamo…”, počinje priču o svom ratnom iskustvu Đurić.
“Možemo da kažemo šta hoćemo, ja sam Srbin, ali ne bi trebao niko da se ponosi time šta smo mi od svoje zemlje napravili. Ni Srbi, ni Hrvati. Ja ne lažem, nisam nacionalista i ne zanima me ko je šta, ali žao mi je šta nam se dogodilo. Ja sam izgubio majku, izgubio sam pola familije u Bosni u ratu. Da li ja mrzim te ljude koji su ih pobili? Ne znam kako da ih mrzim, kad znam da smo i mi sa naše strane isto tako bezveze ubijali” ispričao je za Mondo.
Izvor: slobodna-bosna.ba
